AutoriPotražite vašeg omiljenog autora!

Lajanje na zvezde

Milovan Vitezović

""Da li poznajete Mihaila Kneževića?"

Zbunjena učenica prvog razreda je odmahivala glavom.

"Propust jeste, ali nije za zabrinjavanje, pošto ste me upravo upoznali...""

* * *

"Mihailo se povukao ispred profesora predvojničke obuke Nenada Lazičića, čuvenog Neše Kutuzova.

"Šta se ti, dozvoli, muvaš tu kao dezerter kad ja idem na čas?"

"Izviđam!""

* * *

""Kneževiću, šta ti misliš, ti nećeš da budeš retka ptica trkačica?!"

"Ja sam, profesore, sad kao noj!"

"Noj bar trči."

"Kad je opasnost, noj uvuče glavu u pesak i ćuti!"

"Kneževiću, misliš da si pametan, a glup si za sport."

"Imam ja svoju disciplinu – trčim u širinu.""

* * *

"Ovaj neobični, probni đački kros, sa nekog prozora gimnazije, iz direktorske kancelarije, posmatrali su i direktor Petar Milutinović i Matija Božović, profesor od velikog direktorskog poverenja.

"Maturanti će otići, ali nam ovaj ostaje." - uzdahnuo je direktor Milutinović."

* * *

""Oni su sad najopasniji... kao psi su, pred puštanje s lanca!... laju na zvezde!" - brinuo je direktor Milutinović, ne shvatajući kako ni profesor Božović ne shvata njegovu brigu."

* * *

""Kolega, dobro je da ste bar vi u ovoj školi normalni." - smirio se i direktor u ljutnji.

"Hvala Vama." - Kad je izašao sa tim rečima od direktora, profesor Božović se osvrnuo da li ga ko gleda i spustio se, kao đaci, niz gelender."

* * *

""SAMO ZA PROFESORE!" - pisalo je krupno, crnim tušem, na komadu hamera zalepljenom na čiviluk u hodniku gimnazije "Milutin Uskoković".

Čiviluk je bio ispred same profesorske zbornice.

Jedina slobodna kuka štrčala je iz ovog natpisa.

Profesorka francuskog jezika Olivera Đokić je primetila da je, ispod "SAMO ZA PROFESORE", dopisano hemijskom olovkom:

"A MOŽE I ZA KAPUTE.""

* * *

""Dobila sam papagaja, učim ga da govori!" - hvalila se razredu Danica Janković.

"Kad počne da me pominje, znači da si uspela" – rekao je stručno ornitološki znalac Mihailo Knežević.

"Ako mu bude do filozofa, citiraće Voltera!""

* * *

"Za vreme velikog odmora, svi đaci gimnazije "Milutin Uskoković" znali su da je profesor Dragićević izdelio šezdesetak jedinica u I3 i u III2 i to sve na po dva-tri začkoljena pitanja.

Verovatnoća je bila velika da će se to isto desiti i u ostalim razredima koji tog dana, po rasporedu, imaju istoriju.

Đaci IV2, koji su imali istoriju kao peti, poslednji čas, jednoglasno su odlučili da dezertiraju sa časa istorije.

Da se povuku bez gubitaka!

"Treba se prilagoditi datim istorijskim okolnostima!""

* * *

"Profesor telesnog vaspitanja Gradimir Stević, inače razredni starešina IV2, krenuo je, pre časova, u svoj razred – da iskoristi uobičajenih pet minuta, do zvona za prvi čas, za obavezno jutarnje razmrdavanje:

"Da rasanim lenje bube i da im prostrujim krv.""

* * *

"Sa sigurnošću se može tvrditi da u IV2 nije bilo nijednog daltoniste.

Nije tu bilo đaka koji nije bar jednom naterao nekog profesora da pozeleni.

Sa druge strane, u gimnaziji "Milutin Uskoković" skoro da nije bilo profesora koji bar jednom nije izgubio nerve u IV2.

Zašto – skoro?

Znao se jedan izuzetak.

Probisvetima i probisveticama iz IV2 uspešno je odolevao profesor matematike Slobodan Lazarević."

* * *

""Vidite li s kojom se filozofijom i znanjem ide u kafanu..." - javio se Milić Gavranić.

"Ne tupi – Tupa." - procedio je Slobenović.

"Može se hemija znati, na primer Knežević." - Profesor Petrović je bio zadovoljan što opet ima primer za celu školu:

"Kneževiću, ti možeš sa mnom posle časova opet na piće, a tebe, ako još jednom vidim u kafani, prebiću kao mačku, jer znanje koje si pokazao nije ni za ocenjivanje.""

* * *

""Danas si se pokazao." - kazala je Mihailu Danica Janković:

"Mora da imaš neke tajne predispozicije."

"Odaću se alkoholu, ako me i dalje budeš ignorisala.""

* * *

""Amerikanci imaju Kleja, a mi imamo mene." - razbacivao se izjavama posle prvih uspeha, kojima se plasirao za finale omladinskog prvenstva države.

Profesor Gradimir Stević je u Tupinoj šansi video i svoju šansu, kao neočekivanu, ali izglednu priliku da iz Moravskih Karlovaca ode trijumfalno u prestonicu.

Mnogo se i namučio sa ovim probisvetima, pa je pravo da od njih, preko Milića, vidi i neke koristi."

* * *

"Milić Gavranić je lupao u staklena vrata kuće, u kojoj je bila i radnja "Foto-Šeguljev", dok se Sima Šega nije u njima pojavio potpuno spreman i sa blicem o vratu.

"Jesam li ti rekao da više ne mogu da menjam stakla na vratima." - rekao je Šeguljev dok ih je požurivao daleki pisak lokomotive, parnjače.

"Nešto si bled." - primetio je u žurbi Gavranić.

"Kako da ne budem? Toliko si lupao, da sam se opet umio u fiksiru."

"Požuri, inače ode – voz!""

* * *

""Slušaj, Tupa, nemoj da te moral obori. Ako počneš da ga žališ, gotovo je." - ponavljao je Mihailo Miliću, gde god su kao pamet i sila išli zajedno:

"Boks jeste plemenita veština."

"Znam to."

"Pobedi ga, pa posle budi plemenit!"

"Mislio sam..."

"Nemoj, molim te, da misliš. Ako počneš da misliš, opet je gotovo, jer tome nisi vičan.""

* * *

"Opštu pometnju iskoristio je Mihailo Knežević i približio se Danici Janković.

"Baš je lepo videti zgodnu devojku."

"Gledaj u prolazu i prođi me se."

"Ali je najlepše videti je pored sebe. Zato se odavde neću pomaći."

"Daješ reč?"

"Dajem svoju reč!"

"Držim te za reč!" - rekla je Danica i otišla među ostale, gledajući sa osmehom Mihaila koji ostaje tamo gde je reč dao."

* * *

""Šta je, čvorci? Spavate na tim šipkama, dremate. To je zato što ujutru ne znate pravilno da ustanete." - Profesor Gradimir Stević je đake našao na ogradi, ali ih nije pitao što su pobegli sa časa."

* * *

""Ovim sa starom Grčkom bar si pred svima opravdao zašto te zovemo Filozof." - potapšao je Mihaila Kneževića od srca Milić Gavranić i njihov odnos se pretvarao u konačno prijateljstvo.

"Tupa, molim te, nemoj tako jako, zakucaćeš me u zemlju, da se ni sa kakvom duhovitošću ne mogu izvaditi.""

* * *

"Više nijedno nisu imali kud.

Mihailu se činilo da je odignut od tla.

I bio je.

Glavna kapija je bila zatvorena, pa su morali kroz malu u njoj.

Zaneti Mihailo nije procenio visinu male kapije i u njoj zapeo čelom, da je za deset minuta, koliko su stajali jedno nasuprot drugog, video sve zvezde."

* * *

""I kad budem spavao, hoću da vas sve vidim jednim okom."

Dežurstvo je profesor predao Golji, a on se pred đačkim smehom povukao u kupe sa ljuljaškom:

"Budi me, ako se nešto desi. A desi li se, ti si odgovoran."

"Ne brinite, profesore, biće sve u redu! A referisaću vam svaka dva sata!"

"Ako bude sve u redu, što svaka dva sata?"

"Da promenite oko kojim nas gledate!""

* * *

""Što ne krećemo? odgovorio je Mihailo Knežević, "Eno Crvenkape!"

"Kakve Crvenkape?" - čudila se Danica.

"Otpravnika!"

Danica se nasmejala:

"Umeš ti da budeš i duhovit. Omakne ti se ponekad!"

"Gledajući te, u sve ću poverovati!" - Mihailo se nalaktio na isti prozor u hodniku pored Danice, praveći se da mu se lakat omiče:

"Sviđa mi se tvoja podsuknja!" - rekao je kad se ispravio."

* * *

"Mladići iz gimnazije su prestali da joj se beznadežno udvaraju, sem Mihaila Kneževića, kome su i Danica i beznadežnost bile veliki izazov."

* * *

""Vidi mi se podsuknja?" - Danica je i na ekskurziju išla odevena kao da ide na bal.

Bila je dete čuvenih lekara i jedinica.

"Ne vidi se. Samo ja mogu da pretpostavim kako izgleda, maštovit sam.""

* * *

"Milić je sa podignutim rukama prolazio kroz špalir maturanata, koji su mu aplaudirali.

Aplauz je odjednom presečen, kad je profesor Stević stao pred Milića:

"Tebe je lupio brzi voz, Gavraniću, a ti se i dalje trkaš sa putničkim! To je tvoja greška!""

* * *

""Kakva je to galama? - pitao je rasanjeni profesor Matija Božović.

"Ja nisam ništa kriv, profesore! Milić Gavranić..."

"Potukao se?"

"Još gore. Trkao se sa vozom kroz tunel..." - Marić je bio bez daha u pravdanju, jer nema sreće sa tunelima.

"I voz je bio brži? U božju mater!"

"Milić je bio brži, profesore!"

"O, Bože, Hvala ti! Nikad te nisam psovao.""

* * *

""Znate li, kolega, šta se najčešće može naći na jelovnicima naših kafana?" - pitala je profesorka Jelinić, ponavljajući se, u želji da otkloni svaki nesporazum među kolegama.

"Valjda prazan pasulj!" - terao je svoje profesor Stević.

"Ne, kolega. Najčešće se mogu naći pravopisne greške.""

* * *

""Počeo si da pričaš sam sa sobom! Napreduješ!" - rekla je bez oduševljenja što ga vidi.

"Što bih pričao sam, kad sam naišao na tebe?! Eureka, pronašao sam te!"

"Koje sam ja sreće!"

"Velike! U meni se vodila borba da li da ti priđem ili ne priđem. Ti si pobedila! Čestitam!"

"Otkud ti?" - mirila se.

"Nije me donela roda, pred tebe sam pao s Marsa!"

"Sve što padne, ili odskače, ili se otkotrlja. Otkotrljaj se!"

"Imaš li srca? Vidiš li da padam u depresiju i da sam gotov da dignem na sebe – tvoju ruku?"

Danica se samo nasmejala."

* * *

""Baš si zlatan." - rekla je Danica Mihailu, kad je uz svoje stvari poneo i njene kroz hol Aerodroma Beograd.

"Uzmi me za nakit!"

"Baš si bezobrazan!"

"Ti imaš grešne misli, koje bi meni bolje pristajale!""

* * *

""Svi ste se javljali?"

"Jesmo! - odvažio se Piki Slobenović u ime svih.

"Zašto, boga mu njegovog ne ljubim?"

"Rekli ste da se odmah javimo direktoru!"

"Ja sam to rekao po školskoj inerciji!"

"Mi nismo smeli da vam protivurečimo! Javljali smo se s portirnice hotela Gruž."

"Koliko je to bilo sati?"

"Nešto posle jedanaest sati, uveče."

"Svi ste se javili, skupa?"

"Ne, nego jedan po jedan..."

"Deco, zaboga..." - zgranjavala se profesorka Jelinić.

"Probisveti! Bože moj...""

* * *

"Profesor Božović je delio dvokrevetne sobe, zapisujući ko je gde i sa kim.

"Posle večere svi da ste u sobama!"

"A šetnje noću pored mora?"

"Bez šetnji!"

"To je romantično."

"Baš zato."

"Oni koji noću šetaju pored vode ili su zaljubljeni ili su sanjari...""

* * *

"Danica se kolebala do u sumrak.

Kada je zakucala, uplašila se kucanja.

"Kucaš li to ti ili tvoje srce? - pitao je Mihailo, otvarajući škripava vrata."

* * *

""Sećaš se kako je profesor Dragićević pitao Tupu:

- Šta je to Ahilova peta?

Tupa se sigurno smeškao:

- Ahilova peta je ravan taban!

- Šta znači, ako kažemo za nekog da ima Ahilovu petu? - cedio je profa.

Tupa nastavlja još sigurnije:

- Znači da ima ravan taban, a pre čovek koji je imao ravan taban nije morao da služi vojsku, ali danas to nije više tako!...

- Vratimo se, onda, grčkom mitu, kad si sve to tako ispričao, ko je, po tebi, Ahil?

- Ahil je prvi čovek koji je po mitologiji imao ravan taban! I to samo jedan!

- Zašto jedan!?

- Zato što je Ahilova peta, a ne Ahilove pete!

- To je, za sada, najveća glupost koju sam do sada čuo i zaslužio si tri!""

* * *

""Moliću, ja pitam zadnji put."

Mihailo Knežević je ustao:

"Ja sam to uradio!" - rekao je i uputio se prema vratima.

"Moliću, tako, pođi kod direktora i objasni mu."

"Profesorice, ja sam to učinila!" - javila se Danica.

"Ne verujte joj profesorice, pokušava da me spase."

"Moliću, šta je vama?"

"Ja sam to uradila, profesorice, a on se svuda trpa, pa i u ovo..."

"Profesorice, vidite da izmišlja..."

"Moliću, ti ćuti... Danice, dete, šta ja to, moliću, čujem?"

""Pogrešila sam profesorice... Šala je neumesna... Ali, ja sam to učinila... To je moj maturski rad..."

"Vidite, profesorice, da ne ume ni da objasni, kako je tek mogla da uradi..."

"Moliću, jesam li rekla da ti ćutiš?... Danice dete, kavaljerstvo se tako ne odbija..."

"Profesorice, a kako da ga se posle otresem?"

"Moliću, Danice, dete?... Sedite, oboje, i nađite umesnije načine, moliću, da jedno drugom saopštite to što hoćete...""

* * *

""Šta se guraš? Protestovao je i rečju i laktom Milić Gavranić, ne gledajući ko to pokušava sesti do njega:

"Nemoj da te ja... oprostite, profesore..."

"Šta je? Niste mi se nadali? A? Pobegli ste? A?... Nećemo tako... A ocene – nezavedene... Mislite da meni doskočite... Treba doskočiti, pa tek reći hop!... Meni ni profesor Radomir Lukić, koji doskače celom Pravnom fakultetu, nije uspeo da doskoči... Dokle li ću to da vam ponavljam...""

* * *

"Kao što se sudija na kraju utakmice rukovao sa igračima, tako se i profesor Dragićević rukovao sa đacima.

Fotoreporter sportskog lista Tempo snimio je ovaj neobičan čas i napisao pohvalu profesoru Dragićeviću, koji je imao razumevanja i za navijačku ljubav đaka.

Bila je to najlepša od svih maturskih fotografija."

(Izdavač: Laguna, Beograd, 2007. godina)

Biografija - Milovan Vitezović

Milovan VitezovićRođen sam 11. septembra 1944. godine u Vitezovićima kod Kosjerića. Moj životni put je bio školski: Vitezovići – Kosjerić – Užice – Beograd. Premda sam školovanje okončao na Beogradskom univerzitetu, mislim da sam najvažnije naučio u Vitezovićima: pisati. Pisati sam učio na tablici, tako da sam naučio i brisati. Za sve hvale, mogu reći: zahvalan sam nauku brisanja. Za sve pokude, mogu požaliti što taj nauk nisam još bolje usavršio.

San deteta je da želi nedostižno. U mom detinjstvu knjiga je bila nešto teško dostižno. Težeći nedostižnom – napisao sam petnaestak knjiga.

Izdvajam knjige namenjene mladim: Ja i klinci ko pesnici, Pesme koje rastu, Naimenovanja, Đačko doba, Lajanje na zvezde i Izabrano detinjstvo.

"Mislim da sam počeo da pišem da bih se dopao devojčicama." - izjavio sam sramežljivo u 32. godini. Četiri godine kasnije pročitao sam izjavu 72. godišnje Simon de Bovoar: "Želim da me zavole i to je razlog zašto sam postala pisac." Nedavno sam čitao da je slično rekao i Gabrijel Garsija Markes. Ja sam tu svoju izjavu pretvorio u ovu knjigu. Šta još da kažem? Gde god sam ljubio, bio je centar sveta.

Milovan Vitezović

Pretraga