AutoriPotražite vašeg omiljenog autora!

Kad mozak pravi gluposti

Din Barnet

"Mozak jeste i ostaje unutrašnji organ u ljudskom telu i kao takav je upleten u čitavu jednu zamršenu zbrku navika, rutina, zastarelih procesa i nedelotvornih sistema."

* * *

"U mnogo čemu mozak je žrtva sopstvenog uspeha; razvijao se milionima godina da bi dostigao sadašnji nivo složenosti, ali je pritom nagomilao mnogo otpada, kao hard-disk pretrpan starim softverskim proglamima i zastarelim daunlodovima koji ometaju osnovne procese, poput onih prokletih reklama za kozmetiku na popustu s nekog odavno već rashodovanog sajta koje vam poiskaču a vi ste samo hteli da pročitate poštu."

* * *

"Suština je ukratko u sledećem: mozak je pogrešiv. Možda on i jeste sedište naše svesti i pokretač svih naših iskustava, ali je pritom, uprkos tim tako ključnim ulogama, neverovatno neuredan i dezorganizovan. Treba samo da ga pogledate pa da vam postane jasno koliko je komičan: liči na mutirani orah, na nekakav lavkraftovski puding, otrcanu boksersku rukavicu... Da je impresivan, to se ne može poreći, ali daleko od toga da je savršen, a njegovo nesavršenstvo utiče na sve što ljudska bića kažu, urade ili iskuse."

* * *

"Ne, sve donedavno, relativno govoreći, mozak je imao mnogo jednostavniju i jasniju svrhu: da svim mogućim sredstvima pomogne telu da preživi."

* * *

"Primitivni ljudski mozak očigledno je u tome imao uspeha pošto smo kao vrsta opstali i sada smo dominantni oblik života na Zemlji. Međutim, uprkos našim razvijenim, složenim kognitivnim sposobnostima, prvobitne primitivne funkcije mozga nisu pogašene. Moglo bi se čak reći da su postale još važnije; to što smo ovladali jezičkim sposobnostima i logičkim mišljenjem ne bi nam značilo bogzna šta ako bismo stalno umirali od tako prostih razloga kao što je da se ne setimo da jedemo ili da padnemo s visoke stene."

* * *

"Mozgu je potrebno telo da bi ga prehranjivalo, a telu je potreban mozak da upravlja njime i usmerava ga da radi ono što je potrebno da se radi."

* * *

"Hrana je gorivo. Jedete kad je vašem telu potrebna energija. Kad nije, onda ne jedete. Trebalo bi da je tako jednostavno, kad razmišljate o tome, ali upravo u tome i jeste problem: mi, pametna ljudska bića, možemo o tome da razmišljamo, i zaista i razmišljamo, a to uzrokuje raznorazne probleme i neuroze."

* * *

"Mozak nad našim prohtevima za jelom ima toliko vlasti da će to za mnoge ljude biti iznenađenje. Pomislili biste da vlast u ovome imaju želudac ili creva, možda uz uticaj i jetre, ili rezervi masti, u kojima je pohranjena probavljena hrana. Svi oni zaista imaju ulogu u ovome, ali ne toliko presudnu kao što biste pomislili."

* * *

"Sposobnost da ne obraća pažnju ni na šta što je postalo suviše predvidljivo, bez obzira na to koliko važno moglo biti, jedna je od naglašenijih veština našeg mozga (zbog ovoga vojnici uspevaju da odspavaju u zoni ratnih dejstava)."

* * *

"Jeste li primetili kako uvek imate mesta za slatkiš? Možda ste upravo pojeli više od pola govečeta, ili toliko makarona sa sirom da bi pod tim teretom potonula jedna pristojna gondola, ali nekako ćete ipak savladati i parče reforme ili voćni kup sa šlagom. Zašto? Kako? Ako vam je želudac pun, kako je uopšte fizički moguće da jedete još? U velikoj meri tako što vaš mozak donosi izvršnu odluku da ipak imate još mesta."

* * *

"Ako vam je potreban još neki dokaz da mozak upravlja ishranom, razmislite o poremećajima kao što su anoreksija ili bulimija. Mozgu uspeva da ubedi telo da je predstava o tom telu važnija od hrane, pa mu zato hrana nije potrebna! Ovo je slično kao kad biste ubedili automobil da mu ne treba benzin. Ubeđenje nelogično koliko i nezdravo, a ipak se dešava zabrinjavajuće često. Kretanje i jedenje, dva osnovna životna zahteva, postali su nepotrebno komplikovani zato što se naš mozak meša u ove procese. Jelo je, međutim, jedno od velikih zadovoljstava u životu i kad bismo se ponašali kao da je jesti isto što i trpati ugalj u parni kotao, život bi nam možda bio mnogo tmurniji. Možda, na kraju krajeva, mozak ipak zna šta radi."

* * *

"Opstanak nas kao ljudskih bića, koja žive i dišu, zavisi od ispunjenja bioloških potreba – spavanja, jedenja, kretanja. Ovo, međutim, nije jedino što je suštinski važno da bismo preživeli. U svetu vrebaju mnoge opasnosti, samo čekajući priliku da nam dođu glave. Srećom, milioni godina evolucije opremili su nas visoko usavršenim i pouzdanim sistemom odbrambenih mera, koji sa zadivljujućom brzinom i delotvornošću koordinira naš čudesni mozak, tako da možemo da reagujemo na svaku potencijalnu pretnju. Imamo čak i osećanje posvećeno upravo tome da prepoznaje ono što nas ugrožava i fokusira se na to: strah. Loša strana posedovanja straha jeste urođeni stav našeg mozga da što je sigurno, sigurno je, a to znači da redovno osećamo strah i u situacijama u kojima nije zaista opravdan."

* * *

"U tome nema nikakvog logičkog smisla, pa zašto onda, za ime sveta, tako snažno reagujemo strahom na potpuno bezopasne stvari? Zato što naš mozak nije uveren da su bezopasne. Sve i da živimo u sterilisanom balonu bez ijedne oštre ivice, što se mozga tiče, smrt bi svakog trenutka mogla da nas zaskoči iz obližnjeg žbuna. Svakodnevni život je za naš mozak hodanje po užetu iznad ogromne jame pune ljutitih jazavaca i polomljenog stakla; jedan pogrešan pokret i pretvorićete se u groznu kašu u kratkotrajnim ali strahovitim bolovima."

* * *

"Ovakva nastrojenost mozga sasvim je shvatljiva. Ljudi su se razvijali u divljem, neprijateljskom okruženju, punom opasnosti na svakom koraku. Ljudska bića koja su razvila zdravu paranoju i skakala na svaku senku (jer svaka je zaista mogla imati očnjake) poživela su dovoljno dugo da predaju potomcima svoje gene. Kao posledica toga, današnji ljudi kad se suoče s bilo kojom zamislivom pretnjom ili opasnošću raspolažu skupom (uglavno nesvesnih) mehanizama koji refleksno reaguju omogućujući bolji odgovor na pomenutu pretnju, i taj refleks je vrlo živ i vitalan, kao i ljudska bića zahvaljujući njemu. Reč je o refleksnoj reakciji bori se ili beži – ime je odlično, budući da sažeto i tačno opisuje suštinu. Kad se nađu suočeni s nečim što im preti, ljudi mogu ili da se protiv toga bore ili da beže."

* * *

"Kad su suočeni s potencijalnom pretnjom, i mozak i telo se munjevito prebacuju u stanje povišene budnosti i fizičke spremnosti da se s pretnjom ponesu. Problem je, međutim, aspekt potencijalnog. Reakcija bori se ili beži aktivira se pre nego što znamo da li je zaista potrebna."

* * *

"Naša sećanja nisu statičan zapis informacija ili događaja kao stranica neke knjige, nego su redovno iskrivljena i prilagođena onome što mozak tumači kao naše potrebe (mada to tumačenje ume da bude uveliko pogrešno). Sećanja su vrlo plastična, savitljiva i promenljiva, mogu da se prilagode, potisnu ili pogrešno razvrstaju na mnogo načina. Ova osobina našeg pamćenja nazvana je pristrasnost, a pristrasnost pamćenja uglavnom nastaje pod uticajem ega."

* * *

"Sve što jeste crte su vašeg mozga, te je otuda toliko mnogo posla koji mozak obavlja posvećeno nastojanju da sebi izgledate i da se osećate što je bolje moguće, kao neki udvorni lakej popularne dive koji se stara da joj do ušiju ne dopre nikakva kritika ni negativno mišljenje javnosti da se zvezda ne bi uznemirila. Da bi ovo postigao, mozak između ostalog modifikuje vaša sećanja da biste imali bolji utisak o sebi."

* * *

"Važno je naglasiti da se ovo ne dešava zato što neko laže ili preuveličava, nego se često dešava s našim sećanjima čak i kada ih nikome ne pričamo. Ovo poslednje je ključno: mi najiskrenije verujemo da je verzija događaja koju smo upamtili poštena i tačna. Prilagođavanja i izvrtanja čija je svrha da naš portret bude laskaviji najčešće su potpuno nesvesna."

* * *

"Važno je takođe imati na umu da su promene koje ovakvi otkloni pamćenja uzrokuju obično ograničene i ne dosežu krupne razmere. U svom sećanju vi ste se možda na razgovoru za posao pokazali bolje nego što je to bilo u stvarnosti, ali svakako se nećete sećati kako ste primljeni na posao ako niste. Egocentričnost mozga ipak nije tolika da bi stvarala drugačiju stvarnost; mozak samo malo iskrivi i podesi uspomene na događaje, ne stvara nepostojeće."

* * *

"Svejedno, zašto to radi? Ljudska bića moraju da donose mnoge odluke, a to je uveliko lakše ako pritom imaju samopouzdanja bar u izvesnoj meri. Mozak gradi model funkcionisanja sveta da bi umeo da se snalazi u njemu i zato mora pouzdano da veruje da je izgrađeni model tačan. Da ste za svaku odluku morali da odvagate svaki mogući ishod, trošili biste na to strahovito mnogo vremena, što se može izbeći ako imate dovoljno vere u sebe i svoju sposobnost da ispravno odlučujete."

* * *

"Stepen samopouzdanja i ego, čak i ako su veštački potkrepljeni manipulisanim sećanjima, važni su za čovekovo normalno funkcionisanje."

* * *

"Kako od takvog jednog zamršenog, zbrkanog, nedoslednog, krhkog i ranjivog sistema uopšte imamo ikakve koristi? Prosto tako što on uglavnom funkcioniše, što je bez obzira na sve čudesan i odlikuje se takvim kapacitetom i prilagodljivošću da većina modernih superkompjutera pada pred njima u zasenak. Urođena fleksibilnost i čudnovato uređenje razvijali su se milionima godina, pa kako onda ja da se usudim na nekakve kritike? Ljudsko pamćenje nije savršeno, ali je dovoljno dobro."

* * *

"Šta se tu dešava? Ma kakvo bilo vaše mišljenje o karaokama, nema u njima ničeg opasnog, osim ako se čitavo društvo ne sastoji od ljubitelja muzike nakljukanih steroidima. Naravno, nešto uvek može da pođe naopako – možete toliko da isfalširate da svi slušaoci počnu da preklinju za milosrdno izbavljenje smrću. Pa šta onda? Nekoliko ljudi koje nikad više u životu nećete sresti smatraće da je vaša nadarenost za pevanje ispod svakog nivoa. Nema u tome ničeg strašnog. Ipak, što se našeg mozga tiče, ima. Stid, sramota, javno poniženje, sve su to vrlo negativna iskustva koja niko sem najzagriženijih perverznjaka ne bi aktivno nastojao da doživi. Sama mogućnost da vas nešto (ili sve) od ovoga zadesi dovoljna je da odgovori ljude od mnogo čega."

* * *

"Lepo mišljenje drugih nam je važno, bez obzira na to ko su oni."

* * *

"Neko ko je pametniji od vas predstavlja, međutim, nepoznanicu, i kao takav mogao bi se poneti nepredvidljivo ili neshvatljivo, što znači da mozak ne može da zaključi da li vam takav neko predstavlja pretnju ili ne, a u takvoj situaciji aktivira se prastari instinkt što je sigurno, sigurno je, koji pa opet aktivira podozrenje i neprijateljstvo."

* * *

"Naš mozak može da pođe jedino od sopstvenih iskustava i naša polazišna pretpostavka glasi da su svi drugi ljudi isti kao mi. Znači, ako sam ja glupan..."

* * *

"Pretpostavka dakle glasi da neko ko nije dovoljno inteligentan zaista ne može da pojmi kako to izgleda biti mnogo inteligentniji. U osnovi, to je isto kao kad biste pitali daltonistu da vam opiše nešto nacrtano isključivo zelenom i crvenom bojom."

* * *

"Inteligentan čovek možda ima isti takav pristup svetu, samo ga drugačije izražava. Ako je inteligentnom čoveku nešto lako, on onda možda misli da je lako i svima ostalima. Svoj nivo sposobnosti inteligentni ljudi smatraju možda za normativan, odnosno pretpostavljaju da je nivo njhove inteligencije normativan. Inteligentni ljudi po pravilu rade poslove i kreću se u takvim društvenim okolnostima gde su okruženi ljudima sličnim sebi, tako da verovatno imaju i mnogo dokaza za svoje gledište. Ako su, međutim, uglavnom naviknuti da stalno uče nešto novo i prikupljaju nove informacije, verovatno će biti svesni i da ne znaju sve i da ima mnogo toga da se nauči o svakoj datoj temi, zbog čega neće biti toliko nepokolebljivo sigurni u svoje izjave ili tvrdnje."

* * *

"Dakle, po svemu sudeći, mozak je tako podešen da se trudi da navede druge da im se dopadne (odnosno da im se dopadnete vi). Moglo bi se tvrditi da sve tehnike navođenja na pristanak iskorišćavaju našu želju da nas drugi vide u pozitivnom svetlu. Ovaj nagon je tako duboko usađen u nas da ga je moguće eksploatisati."

* * *

"Da rezimiramo, mozak želi da budemo omiljeni, da budemo nadmoćni i da budemo dosledni. Kao plod svega toga, mozak stvara od nas laku žrtvu za svakog bezobzirnog tipa koji hoće naše pare i vlada osnovnim tehnikama kamčenja. Potreban je zbilja neverovatno složen organ da bi pravio ovakve gluposti."

* * *

"Eto to vam je mozak. Čudo jedno, zar nije? Osim toga je i malo priglup."

(Izdavač: Laguna, Beograd, 2016. godina)

Biografija - Din Barnet

Din BarnetNeuronauka nam daje zabavne i intrigantne odgovore na pitanja o tome zbog čega nas ponekad sabotira naš sopstveni mozak.

Ljudski mozak – tako blistavo pametan, tako visoko razvijen – prilično je zbrkan, pogrešiv i neorganizovan. Jeste li, na primer, znali da je vaše pamćenje egocentrično? Da su teorije zavere i sujeverje neizbežno dela jednog zdravog ljudskog mozga?

U knjizi Kad mozak pravi gluposti neurolog Din Barnet upoznaje nas sa tajanstvenom sivom (i belom) materijom, tako sklonom da pravi nepodopštine, i usput nam objašnjava nesavršenstva veličanstvenog ljudskog mozga i kako to nesavršenstvo utiče na sve što radimo, govorimo i doživljavamo.

Stručna, duhovita i zabavna, ova knjiga je namenjena svima koji se ponekad pitaju zašto im rođeni mozak sabotira život i šta li je, za ime sveta, sad opet smislio.

Za više informacija posetite:

http://www.deanburnett.com/

https://www.facebook.com/DeanBurnettAuthor/?fref=ts

https://twitter.com/garwboy

https://uk.linkedin.com/in/dean-burnett-16303117

https://www.theguardian.com/profile/dean-burnett

Pretraga