AutoriPotražite vašeg omiljenog autora!

Blato, znoj i suze (Autobiografija)

Читать Журналы онлайн бесплатно
андроид

Ber Grils

"Ali ono što mi je nedostajalo u stasu i samouverenosti, uvek sam nadoknađivao petljom i odlučnošću, a upravo su te osobine istinski važne kako u igri života tako i u izviđačkim delatnostima."

* * *

"Uvek mi je govorio: "Nikada se ne uzdaj u trenutke sreće – oni su darovi – već gledaj da skuješ sopstveni rezervni plan.""

* * *

"Svaki put kada bih ispao iz sedla na mokar pesak i bio gotov da briznem u plač, tata bi mi zapljeskao i rekao da polako postajem jahač. Drugim rečima, ne možeš da postaneš dobar jahač dok ne padneš iz sedla i ponovo se popneš, mnogo puta. To vam je ukratko život."

* * *

"Ukratko, kad sam bio mokar, blatnjav i prozebao, osećao sam se sjajno, a kada sam bio s momcima koji su se očajnički trudili da budu "gotivni", bio sam obuzet nelagodom i nesiguran u sebe. S blatom sam mogao da izađem na kraj, ali nikada mi nije išlo od ruke da budem gotivan. I tako sam naučio da volim prvo, a da izbegavam drugo."

* * *

"Danas srećem mnoge ljude koji govore da je internat sjajan način da deca očvrsnu. Meni to zvuči malo naopako. Bio sam mnogo čvršći pre škole. Naučio sam da volim prirodu, razumem divljinu i kako da dam najviše od sebe."

* * *

"Kada sam došao u školu, odjednom sam osećao samo strah. Strah te primorava da spolja izgledaš čvrsto, ali te iznutra slabi. Bilo je to suprotno od svega što sam znao dok sam bio klinac."

* * *

"Tata me je naučio da je dobro biti duhovit, uljudan i jednostavan – ali i čvrst kao stena kada zatreba. U osnovnoj školi odučavao sam se od toga što sam naučio i usvajao nove načine preživljavanja."

* * *

"Napustio sam internat s rešenošću da svoju decu nikada ne teram da odu od kuće protiv svoje volje, i da učinim sve što mogu da im pomognem da odrastu bez straha."

* * *

"Čim sam mogao, učlanio sam se u karate i aikido klub i otkrio da mi se dopada umetnost borilačkih veština – usredsređenost i drugarstvo i, nadasve, što savladavam veštinu koja iziskuje lukavstvo i tehniku nasuprot snazi suparnika. I istrajao sam u tome. Zapravo ključni razlozi što sam savladao borilačke veštine jesu: vreme i motivacija."

* * *

"Iskušavao sam svoje granice i osećao se živim na toj ivici. Nikada nisam bio ni najbrži, ni najjači ni najbolji, ali to je samo služilo da me potpali. Žudeo sam da se naprežem, i otkrio da mogu opasno da uprem kada moram. Nisam siguran otkuda je ta žudnja potekla, ali imao sam je. Zvao sam je "vatrom"."

* * *

"A ja sam se oduvek, iznad svega, trudio. Nisam uvek uspevao, i nisam uvek imao najviše dara, ali uvek sam davao sve od sebe s velikim poletom – a to se i te kako računa. U stvari, tata mi je stalno govorio da ću dobro proći budem li imao više poleta od onih koje poznajem. Nikada to nisam zaboravio. I imao je pravo. Hoću reći, ko ne voli da radi s poletnim ljudima?"

* * *

"Kada me ljudi danas pitaju šta volim kod penjanja na planine, pravi odgovor nije ni adrenalin ni lični uspeh. Suština planina je u doživljavanju zajedničke veze kakvu je teško pronaći u svakodnevnom životu. Sviđa mi se što se na planinama svima ukalja odeća i kosa; sviđa mi se što traže da daš sve od sebe, da se boriš i upinješ. Isto tako navode ljude da se opuste, da se grohotom smeju koještarijama, da samo sede i uživaju u zurenju u zalazak sunca ili cepanice u logorskoj vatri. Takva vrsta drugarstva stvara prekrasne veze među ljudima, a otkrio sam da tamo gde ima veza, gotovo uvek ima i snage."

* * *

"Takav je život. Katkada nešto treba da nas trgne da bismo seli i setili se ko smo zaista i šta je naša suština."

* * *

"Doduše, na Itonu sam izvukao i nekoliko ključnih pouka: uvideo sam koliko vrede nekoliko bliskih drugova i koliko su ta prijateljstva stvarno važna u životu. Naučio sam i da je život ono što napraviš od njega. A uz to ide i odgovornost. Niko to neće uraditi umesto tebe. To je prepušteno svakom ponaosob: da izađemo i zgrabimo život, i učinimo ga svojim."

* * *

"To je suštinski krajnje engleski sistem vrednosti: daj sve od sebe, bilo da radiš ili se zabavljaš; budi skroman; radi svoj posao najbolje što možeš, smej se na svoj račun i ponekad, ako moraš, deli ćuške."

* * *

"Ali imao sam san, a čovek je uvek opasan kada ima san. Međutim, snovi su jeftini, a pravi zadatak nastupa onda kada počneš da sprovodiš korake neophodne da bi se snovi i ostvarili. Nikada nisam bio neko ko priča uprazno, i jasno sam predočio svoje namere u pogledu Everesta svima koji mi bili bliski. Svi do jednog mislili su da sam lud."

* * *

"Što duže živim, to sve više uviđam veličinu običnog čoveka (ovo kažem bez ikakvog ulizivanja). Kada otputujemo u neki krajnje surov kraj sveta da snimamo, viđam čvrste ljude kako svakodnevno rade teške poslove. Možda je posredi neki usamljeni radnik koji kopa kanal usred noći po pljusku pored nekog putića kroz prašumu, u nekom zabačenom delu Kine; ili neko "običniji" (što god to značilo), nalik kakvom prodavcu kafe u nekoj zabiti u Srednjoj Americi, koji naprosto svakodnevno tako dirinči. Što god da je u pitanju, zatičem sebe kako se divim tim ljudima sve više i više. Neopevanim. Nepoznatim. Nenaviklim da se žale."

* * *

"Da pristupim rezervnom sastavu SAS-a podstakle su me dve stvari. Prva je bila rešenost da ostvarim nešto posebno i trajno u životu. Da pronađem onaj ponos što traje do kraja životnog veka; da istrajem i budem iskušan – i da pobedim. Teško je opisati to osećanje, ali bilo je vrlo snažno u meni. Drugi motiv nije bio tako uzvišen."

* * *

"Nadasve, posredi je bila želja da postignem nešto izuzetno, što polazi za rukom tek malom broju ljudi. S druge strane, zadatak je stvarno ličio na maltene nepremostiv izazov za mene."

* * *

"Znao sam da od mnogih već očvrslih vojnika koji se svake godine prijavljuju na izbor za 21. puk SAS-a redovno prolazi tek šačica. Suočavaš se sa surovim postotkom, pogotovo kada se fizički osećaš vrlo "prosečno". Ali veliki izazovi me podstiču. Mislim da smo svi pomalo takvi. Isto tako snažno verujem u one moćne reči: "Pošao sam putem kojim se ređe ide, i to je presudilo." Prema njima se može i živeti."

* * *

""Svako ko se oproba na izboru ima isto telo: dve ruke, dve noge, jednu glavu i jedna pluća koja pumpaju. Razlika između onih koji uspeju i onih koji ne uspeju ogleda se u onome što se odvija ovde unutra", rekao je i dodirnuo se po grudima. "Srce je ta najveća razlika. Samo vi znate imate li to što se traži. Srećno... i ako prođete, obojicu vas vodim na ručak, na moj račun.""

* * *

"Imao sam mnogo drugova koji su prirodno bili mnogo snažniji i spremniji od mene (a uopšte nisu morali da vežbaju), i, duboko u sebi, zbog toga sam sumnjao u sebe. Ipak, odnekud, kako nisam bio "rođen" za sport, razvio sam sposobnost da se borim i dajem sve od sebe, i fizički i psihički. Upravo će ta "borbenost" i rešenost postati ključni činilac za moju odluku da se okušam na izboru – mnogo više od bilo kakve urođene sposobnosti."

* * *

"U oslanjanju na samog sebe nalazio sam čudesnu snagu."

* * *

"Svaki korak naviše zahtevao je ogroman trud, a kako se nagib povećavao, osećao sam da mi ponestaje snage. Telo mi je crplo poslednje zalihe energije, i već sam bio gola voda i usisavao vazduh. Ovo se računa, sada je vreme da se zablista, neprekidno sam ponavljao sebi. Nemoj da zaostaneš, čak ni za korak. Znao sam da bi zaostati bilo pogubno."

* * *

"Jesi li od onih što mogu da se okrenu kada su na ivici iznemoglosti i pronađu u sebi još malo snage da guraju dalje, ili od onih koji će se skljokati i klonuti od izmorenosti? U pitanju je psihička igra, i teško je razlučiti kako će se ljudi ponašati pod pritiskom."

* * *

"Neprestano sam treptao i trzao nosom u jalovim pokušajima da odvratim mušice koje su nam nemilosrdno kružile oko glava. Ličilo je to na nekakvo srednjovekovno mučenje pa su nam sekunde proticale kao sati. Bili smo jadni i obeshrabreni, i tek posle četrdeset pet minuta tog duhovnog mučenja, konačno smo dobili voljno, da sačekamo naređenja za noćni marš. Bio je to prost podsetnik da je duhovna snaga nešto što mora da ide zajedno s fizičkom. A fizičku uvek pokreće duhovna. Ovu lekciju smo naučili svi do jednog tog dana na zabačenoj stazi što vrvi od mušica."

* * *

"Međutim, tipu koji je odustao promakla je prava suština. Dobre stvari dolaze svesrdnim trudom i zalaganjem, i sve što vredi ima cenu. U slučaju SAS-a, cena je bila otprilike hiljadu bačvi znoja. Jesam li spreman da platim tu cenu? Na izboru ću imati mnogo vremena da se to pitam."

* * *

"Ipak, nešto duboko u meni je govorilo: Ne odustaj. Znao sam da odustajanje nikada ne donosi ništa dobro u životu; da će biti dosta vremena za odmor kada se okonča težak napor. Ali tako nešto je lakše reći nego učiniti kada te neko lomi."

* * *

"U većem delu života bio sam povlašćen. Nikada zaista ni za šta nisam morao toliko da se upinjem. Odrastao sam s posvećenim roditeljima, hranom na stolu, toplotom i obiljem odeće. Pa ipak sam zbog toga osećao nelagodu, maltene krivicu. Želeo sam da dajem sve od sebe. Želeo sam da se nekako pokažem dostojnim svega toga dobrog što sam dobio. Ako ni zbog čega drugog, onda makar da bih znao da posedujem malo upornosti i unutarnje snage."

* * *

"U tom trenutku moj najveći neprijatelj bio sam ja sam. Sumnja u sebe ume da smoždi čoveka, i katkada je teško videti izvan tog crnog mehura. Trudio sam se da obektivno sagledam okolnosti – pao sam na izboru već na trećini kursa – kakvi su mi zaista izgledi da prođem ako pokušam opet? Moja porodica je govorila da mi možda nije suđeno i da sam time stekao jedno neprocenjivo iskustvo. Od toga mi je samo bilo još gore. Ipak, u svemu tome, jedan delić mene duboko je verovao da mogu to da uradim – da sam kadar da prođem. Nije to bio veliki deo, ali bio je žeravica. A ponekad nam je potrebno samo to."

* * *

"U dostignućima nas obično ograničavaju samo uverenja koja namećemo sebi. Ako dovoljno često govorimo sebi da nešto nismo u stanju da učinimo, onda će to neizbežno postati naša stvarnost. Ali isto tako znao sam, kada bih nekako uspeo da zamenim sumnju nadom, strah hrabrošću a samosažaljenje ponosom, da bi mi onda možda i pošlo za rukom da to izvedem. To bi podrazumevalo plaćanje ogromne cene u znoju i pregnuću; značilo bi da ću morati da treniram duže i marljivije nego ikada ranije. A sve to mora da ide iz glave. Bila je to odluka koju sam već doneo, mnogo godina pre toga."

* * *

"I tako sam odlučio da pokušam ponovo. Ovoga puta, međutim, to ću raditi sam. Ali ja sam bio krajnje ozbiljan u želji da to prođem kako treba, sada, i odnekud sam znao da mi je to poslednja prilika. I da niko to neće uraditi umesto mene."

* * *

"Iz sata u sat, iz dana u dan, klancao sam po tim planinama po studeni i pljuskovima. Čvrsto bih zavezao kapuljaču na vojničkoj jakni i postojano tabanao dalje prema sledećem kontrolnom punktu. Mrmljao sam za sebe, pevušio za sebe i stalno gurao dalje. Što su uslovi bili gori, to sam više morao da guram da ih izdržim. To je veština koja se uči: da trpiš udarce i teraš dalje. To mi je postala mantra."

* * *

"Lako je biti podrugljiv i misliti da ti nije potrebna pomoć kada ti sve ide naruku; ali ako me je izbor ičemu naučio, naučio me je tome da svi imamo granice. Prevazilaženje tih granica katkada iziskuje nešto izvan nas samih. Upravo to mi pruža vera – skrivenu snagu i pomoć onda kada mi je najpotrebnija."

* * *

"Neke veze su neraskidive. Nikada neću zaboraviti ona duga klipsanja i specijalističku obuku, a pogotovo jednu konkretnu planinu u Brekon Bikonsu. Ali nadasve, spokojno se ponosim time što do kraja života mogu da se gledam u ogledalo i da znam da sam jednom bio dovoljno dobar. Dovoljno dobar da budem član SAS-a. Neke stvari nemaju cenu."

* * *

"Osećao sam se kao invalid. I bio sam invalid. Ludilo. Sjebao sam se. Glupavi, glupavi idiote, Bere. Mogao si da sletiš s onom kupolom da se nisi uspaničio, ili je trebalo da je odsečeš i otvoriš onaj rezervni. A u stvari sam uradio najgore u oba slučaja: niti sam se odmah odlučio za rezervni, niti sam iole umešno uspeo da sletim s onakvom kupolom. Osećao sam da sam mogao da izbegnem tu nezgodu da sam bio pametniji, brži, prisebniji. Zabrljao sam, i znao sam to. Zakleo sam se da više nikada neću podbaciti. Učiću iz ovoga i postati najbrži i najprisebniji tip na svetu. Ali zasad su suze i dalje navirale."

* * *

"Ljudi mi često govore da sam sigurno bio strašno pozitivan pošto sam se oporavio od slomljene kičme, ali to bi bila laž. Bili su to najmračniji, najstrašniji trenuci koje pamtim. Izgubio sam duh i živost, a to je veliki deo mene. A kada jednom izgubiš taj duh, teško je oporaviti se. Nisam znao čak ni hoću li biti dovoljno snažan da opet hodam – a kamoli da se opet penjem ili vojnikujem."

* * *

"U SAS-u sam imao i svrhu i drugove. Sam u svojoj sobi kod kuće, osećao sam kao da nemam ni jedno ni drugo. Možda je to najteža borba u životu svakog od nas. Obično se zove očajanje. Oporavak će biti isto tako velika planina na koju moram da se popnem kao i neka prirodna. Međutim, nisam shvatao da će u srcu mog oporavka zaista biti jedan planina, glavna planina. Everest: najveća i najopasnija planina na svetu."

* * *

"Ponekad u životu nešto treba da nas udari da bismo se probudili i zgrabili život. A mene je upravo zadesio udarac nad udarcima. Iz tog očaja, straha i upinjanja pojavila se jedna sreća u nesreći – za koju još nisam ni znao. Međutim, znao sam da mi je potrebno nešto što će mi povratiti nadu. Duh. Život. To nešto pronašao sam u svojoj hrišćanskoj veri, u porodici i snovima o pustolovinama."

* * *

"Naposletku, imao sam i nimalo nestvarne snove o pustolovinama. I snovi su opet počinjali da gore u meni. Vidite, ja kapiram da je život poklon. Spoznao sam to kao niko. Mama me je oduvek učila da budem zahvalan za poklone. I kako su polako počinjali da mi se vraćaju snaga i samopouzdanje, shvatio sam da je važno uraditi s tim poklonom nešto smelo."

* * *

"Iako je britanska vojska mnogo puta pokušavala, samo je jednom uspešno osvojila vrh Everesta. To su ostvarila dvojica među najspremnijim, najsnažnijim i najiskusnijim planinarima u zemlji. Obojica su ujedno bili i vojnici SAS-a, na vrhuncu fizičke kondicije. To im je jedva pošlo za rukom i za dlaku su izvukli živu glavu nakon strašnih promrzlina i gubitka udova. Zasada je to donekle nerealno. Važno je bilo da imam neki razlog da ojačam. Koliko god se možda činilo da je to ludo i daleko od stvarnosti. Život me je naučio da budem vrlo obazriv kada je u pitanju sanjarenje, pogotovo kad je reč o nekome ko se klackao na ivici života. Ipak, tako nešto budi u čoveku plamen i odvažnost kakve je teško izmeriti. Zbog toga može biti zabavan i sam boravak u njihovoj blizini."

* * *

"Sa SAS-om sam proveo nekoliko čudesnih godina, trenirao s najboljima i prošao najbolju obuku, ali ako ne mogu da radim taj posao u potpunosti, onda uopšte neću da ga radim."

* * *

"Posle nesreće, nisam se zavetovao da ću tako živeti. Zavetovao sam se da ću biti hrabar i ostvarivati svoje snove, kuda god da me taj put odvede."

* * *

"Sve što te ne ubije, ojača te. A, u opštem zakonu svemira, ja sam preživeo i ojačao, bar psihički, ako ne i fizički. Za dlaku sam mogao da ostanem nepokretan i, milošću Božjom, još sam živ da pričam o tome. Naučio sam mnogo, ali nadasve sam razumeo kakve karte su mi podeljene."

* * *

"Nikada se nisam penjao da bi mi se neko divio; penjao sam se jer mi to nije loše išlo od ruke – a sada sam, na Everestu, imao načina da dodatno istražim taj dar. Isto tako kapirao sam da ću, ako podbacim, bar podbaciti dok pokušavam nešto veliko i odvažno. Dopadalo mi se to."

* * *

"Ako ih nikada ne propratimo delanjem, naši snovi ostaju samo želje. A u životu morate biti kadri da zapalite sopstvenu vatru. Delanje je ono što održava plamen."

* * *

""Ako nađete neki put bez prepreka, on verovatno nikuda ne vodi." Tip koji je to rekao bio je potpuno u pravu. Suština života je u tome da ustaneš sa zemlje, otreseš prašinu, izvučeš pouke i guraš dalje. To sam i učinio."

* * *

"Sledećih nekoliko sati penjali smo se uz okomit, plavi led. Zabijali samo šiljke dereza dok su nam mišići listova goreli a pluća se dizala i spuštala – a olakšanja nigde na vidiku. Vazduh je već bio vrlo redak, a rizik i gubitak snage povećavali su se svakim nesigurnim korakom uz led. Gledaj samo napred, nikada dole."

* * *

"Samo budi strpljiv i kreći se. Ne obraćaj pažnju na pluća koja se dižu i spuštaju, na ukočene noge i nožne prste, i na ponor pod sobom. Usredsredi se na sledeći korak. Ništa drugo nije važno. Zakoni fizike nalažu da ćeš, ukoliko nastaviš da ideš gore, koliko god to sporo bilo, pre ili kasnije stići do vrha. Radi se samo o tome što na Everestu taj postupak strašno boli. Dotada nisam imao pojma kako jedna planina može u čoveku da izazove tako jaku želju da odustane – da digne ruke. Nikada nisam bio neko ko odustaje – ali sve bih dao da bol i iznurenost iščeznu. Trudio sam se da ih ignorišem. I tako je počela bitka koja će, bez prekida, besneti u meni sledećih četrdeset osam sati."

* * *

"Kada se družimo s dobrim ljudima, malo njihove dobrote pređe i na nas. Dopada mi se to u životu. Vojska me je naučila još nečemu: kako i kada da dodatno zapnem. A teško je upravo to "kada" – jer svi oko tebe usporavaju, odustaju i žale se. Treba shvatiti da najsnažnije treba zablistati upravo onda kada je svuda oko tebe mrak. To je jednostavan nauk, ali jedan od ključeva za uspeh u životu. Često to vidim u prijateljima. Na Everestu, ta sposobnost je sve."

* * *

"Bilo je nečega jezivog u svemu tome – mesto krajnje izolovanosti; mesto koje ne posećuje niko osim onih koji su dovoljno jaki da ga se domognu. Helikopteri jedva mogu da sleću u bazni logor, a kamoli tu gore. Čoveka tamo ne može da dovede nijedna svota novca. Može samo ljudski duh. Dopadalo mi se to. Vetar je sada duvao u snažnim naletima preko ruba sedla i mreškao pocepani materijal oštećenih šatora. Činilo se kao da me planina čika da idem dalje."

* * *

"Pokušavao sam da izbacim negativne misli iz glave. Da ne mislim ni na šta osim na planinu. Samo privedi ovo kraju, Bere, i to ubedljivo."

* * *

"Osećao sam da je to stvarno sve što imam ovde gore. Nema nikoga drugog s toliko snage da te sačuva. Zaista se sve svodi na tebe i Tvorca. Nema pretvaranja, nema kiksanja – nema rezervnog plana. Sledeća dvadeset četiri sata izgledi za smrt biće jedan prema šest. To ti usredsredi um. I postaje važna sveobuhvatna slika. Vreme je da pogledam smrti u oči. Vreme da prihvatim strah, uhvatim Svevišnjeg za ruku i nastavim uspon."

* * *

"Zašto se ciljna linija uvek pojavljuje baš nakon tačke gde većinom želimo da odustanemo? Čuva li tako svemir ono najbolje za one koji mogu najviše da daju? Boraveći u prirodi, saznao sam da se zora javlja tek posle najmračnijeg sata. Konačno, i još daleko iznad mene, Južni vrh se sada nazirao na svetlosti svitanja. Prvi put, gotovo da sam osećao ukus kraja u ustima. U meni je počela da raste snaga: sirova, neporeciva i nabujala. Moja stara prijateljica, žestoka, duboko ukorenjena rešenost, kakvu sam iskusio samo nekoliko puta u životu – uglavnom u ključnim trenucima na izboru za SAS – ponovo me je preplavljivala sa svakim novim korakom u dubokom snegu. Pobediću taj prokleti sneg i planinu. Moja stara prijateljica nadvladala je sav bol, svu studen i sav strah – i istrajala."

* * *

"Pokušao sam da se ponovo usredsredim na ono što je ispred i iznad mene. Gore. Samo idi gore. I tako sam nastavio da se penjem. Bio je to uspon mog života, i ništa me neće zaustaviti."

* * *

"Diši. Zastani. Kreni. Zastani. Diši. Zastani. Kreni. Zastani. Ovome nema kraja. Prebacujem se preko poslednje ivice i s naporom se odmičem od ruba. Sklanjam duboki rastresiti sneg koji mi se nalazi ispred lica. Ležim tamo i dišem ubrzano. Ustajem i povodeći se, krećem dalje. U daljini vidim mnoštvo molitvenih zastavica, delimično zaronjenih u snegu. Znam da te zastavice što se blago vijore na vetru označavaju pravi vrh – mesto iz snova. Osećam kako u meni buja iznenadan talas energije. To mi adrenalin struji kroz vene i mišiće. Nikada se nisam osećao tako snažnim – a opet tako slabim – u isto vreme. Smenjuju se talasi adrenalina i umora, dok mi se telo upinje da izdrži pritisak ovih završnih trenutaka. Nalazim da je neobično ironično što je sam poslednji deo ovog ogromnog uspona jedan tako blag nagib. Široka kriva – koja vijuga ka vrhu po hrbatu grebena. Hvala bogu. Kao da me planina doziva gore. Kao da me, prvi put, snagom volje prisiljava da se popnem na vrh sveta. Vrh se polako primiče sve bliže. Suze mi naviru na oči. Počinjem da plačem i plačem pod maskom. Tako sam dugo držao osećanja u sebi. Ne mogu više da se suzdržavam."

* * *

"Oduvek je postojao jedan deo mene koji nikada nije zaista verovao da mogu uspeti. Još od one bolničke postelje i slomljene kičme, jedan delić duboko u meni smatrao je da je sve to čisto ludilo. A taj deo nije uvek bio tako mali. Valjda mi je previše ljudi govorilo da je to besmislica. A duboko u sebi, izgleda da sam sumnjao više nego što sam mogao da priznam – čak i sebi. Do ovog trenutka."

* * *

""Bere, shvataš li kakvoj ste se opasnosti izložili tamo gore? Po mom mišljenju, bila je to pre nesmotrenost nego dobra procena. Moj savet: odsad pa ubuduće, zauzdaj se za mrvicu u životu – i daleko ćeš dogurati. Ovoga puta si preživeo – sad idi i iskoristi tu srećnu sudbinu.""

* * *

"Uvek je čudno ostrtati se na vreme koje je imalo tako dubokog uticaja na tvoj život. A kada je reč o Everestu, vidim dve vrlo jasne stvari: prijateljstva koja su iskaljena u gadnim iskušenjima, i veru koja me je održala kroz sve dobro, rđavo i ružno. Preživeo sam i stigao na vrh te planine zahvaljujući vezama koje sam imao sa onima oko sebe. U to nimalo ne sumnjam. Bez Mika i Nila, ne bih bio ništa. U onoj mračnoj ledenoj provaliji naučio sam da smo katkada stvarno potrebni jedni drugima. I to je u redu. Nismo stvoreni da budemo ostrva. Stvoreni smo da budemo povezani."

* * *

"Ne moraš uvek da budeš jak. To je bila velika pouka. Kada pokažemo slabosti, to stvara veze, a tamo gde su veze, tu je i snaga. To je suštinski razlog zašto se i dan-danas i dalje penjem i idem na ekspedicije. Jednostavne veze je teško prekinuti. Tome me je Everest zaista naučio."

* * *

"Nikada ne osvajamo nijednu planinu. Everest nam je dozvolio da se dokopamo vrha, jedva, i pustio nas da izvučemo živu glavu. Nisu svi bili te sreće. Everest nikada nije, i nikada neće biti, osvojen. Baš zbog toga je, između ostalog, ova planina tako posebna."

* * *

"Ja sam zapravo prilično prosečan. Uveravam vas. Pitajte Šaru... pitajte Hjuga. Običan sam, ali sam odlučan."

* * *

"Emisija je krenula i rasla iz odlučnosti da se pomeraju granice. Da se uradi nemoguće. Da se popne u neprohodno – pojede nejestivo. Naravno, uvek je postojao bezbedniji put niz neki vodopad ili liticu. Ali retko sam išao njime. To nije bio moj cilj. Hteo sam da vam pokažem kako da preživite kada nemate bezbednih mogućnosti. I uživao sam u tome. Pre izvesnog vremena naučio sam da su svi moji uspesi proistekli iz potpune posvećenosti. Srcem i dušom. Bez zadrške."

* * *

"Katkada me, kada se penjem ili visim iz helikoptera, spopadne neobuzdani strah. Ali niko to ne vidi. Držim ga u sebi. Jednog minuta sam dobro, a sledećeg se tresem kao list. Bez razloga. Znam da sam bezbedan. Ali jesam li? To se zove strah. I ja se plašim. Tek jedan običan tip. Je li vam laknulo? Meni jeste."

* * *

"Da bi uspeo da dođeš do spoznaje da si blagosloven, moraš da naučiš da – nasuprot tolikim vrednostima našeg društva – hodaš skromno, daješ velikodušno i pomažeš onima kojima je potrebno malo ohrabrenja."

* * *

"Život je i dalje pustolovina, po mnogo čemu više nego ikada."

* * *

"Svaki dan je najdivniji blagoslov i dar koji nikada, nikada ne uzimam zdravo za gotovo. A što se tiče ožiljaka, slomljenih kostiju, bolnih udova i još bolnije kičme? Smatram da su to samo blagi podsetnici na dragocenost života – i da sam možda krhkiji nego što se usuđujem da priznam."

(Izdavač: Laguna, Beograd, 2015. godina)

Save

Biografija - Ber Grils

Ber GrilsPustolovna TV serija Bera Grilsa koja se prikazuje u udarno vreme jedna je od najgledanijih emisija na svetu, s približno 1,2 milijarde gledalaca u više od sto osamdeset zemalja.

Ber je autor jedanaest knjiga a, kao nekadašnji pripadnik Britanskih specijalnih snaga, imenovan je za počasnog komandira-poručnika u Kraljevskoj ratnoj mornarici. I dalje predvodi ekspedicije u najnegostoljubivije krajeve sveta, a te misije su sakupile preko milion i po funti dobrotvorne pomoći za decu.

Godine 2009. Ber je, kao najmlađi glavni starešina svih vremena, došao na čelo Izviđačkog saveza Velike Britanije, gde predstavlja zaštitno lice za dvadeset osam miliona izviđača širom Zemljine kugle.

Živi sa ženom Šarom i tri sina, Džesijem, Marmadjukom i Haklberijem, na holandskoj deregliji u Londonu i na jednom zabačenom ostrvcetu kraj obale Velsa.

Za više informacija posetite:

http://www.beargrylls.com/home/

https://www.facebook.com/RealBearGrylls/

https://www.instagram.com/beargrylls/

https://twitter.com/BearGrylls

https://www.youtube.com/beargryllsadventure

Pretraga