AutoriPotražite vašeg omiljenog autora!

Konflikti i kompleksi

Andrej V. Kurpatov

"Odnos roditelja i dece nije jednostavan. Ispunjen je mnogim bolovima, nerazumevanjima, uzajamnim uvredama i obostranom patnjom. Greške naših roditelja pretvaraju se u naše unutrašnje konflikte, psihološke komplekse. To je tako, i to nije dobro. Međutim, s druge strane, uveren sam da nikad nije kasno da se ispravi ono što nije dobro."

* * *

"Za nas su roditelji mnogo više nego prosto ljudi i naši odnosi nisu samo odnosi između dve (odnosno tri) ličnosti. Kad smo bili sasvim mali, nismo upoznavali svet koji nas okružuje već naše roditelje, koji su oličavali taj svet. A kada smo se prvi put razočarali u svet, razočarali smo se u njih – u naše roditelje. Celokupan naš život se zatim pretvorio u potragu za tim izgubljenim svetom, tj. za onim našim roditeljima koji su za nas predstavljali sreću i za njima u nama, našom srećom."

* * *

"Od rođenja zavisimo od svojih roditelja. Ali, kako odrastamo, zavisnost nas sve više pritiska i pokušavamo da je se oslobodimo. Ponekad nam se učini da smo to i uspeli. Međutim, to je iluzija. Već sam pokušaj, sama želja da osvojimo psihološku slobodu, potvrđuje naš zavisan položaj. Suština je u tome da je naša zavisnost subjektivnog, a ne objektivnog karaktera. I pravo siroče je u zavisnom položaju u odnosu na svoje roditelje, ponekad čak i u većoj meri, mada ih se najverovatnije i ne seća."

* * *

"Potreba za zaštićenošću je jedna od naše tri osnovne potrebe. Doduše, ne treba zaboraviti da je zaštićenost, pre svega, osećanje. Nije teško zamisliti čoveka koji se oseća samouvereno i spokojno i kada je suočen s realnom opasnošću. Moguća je i druga varijanta: čoveku ništa ne preti, a on je nesiguran i uznemiren. Nažalost, ona je češća. Skloni smo da patimo zbog izmišljenih opasnosti i upravo je taj nemir ono što pretvara naš život u pravo mučenje. Zato je veoma važno da se čovek oseća zaštićenim. Samo tako on ostaje čvrstog duha i gospodar situacije i u susretu sa stvarnim opasnostima. Ako se tome ne nauči, čovek će i u blagostanju osećati strah, uznemirenost i unutrašnju napetost."

* * *

"Čovekova prva emocija je bol. Mi ne stižemo na ovaj svet, kako to poneki vole da kažu. Mi smo izvučeni iz sveta koji je za nas do tada bio telo naše majke. I dve važne stvari nam odmah postaju jasne: naše bitisanje neće biti bezbrižno i roditelji su nam veoma potrebni. Tek nam predstoji da rastemo, ali s nama raste i naša uznemirenost. Da, na početku je mi nismo svesni. Međutim, već je tada jasno da će se ona ticati naših roditelja i da će se pojaviti u našem odnosu s njima."

* * *

"Naše "ja" se nije odmah pojavilo. Na početku smo ga poistovećivali s roditeljima. Među nama nije postojala granica. To osećanje nas je činilo jakim i sigurnim, sprečavalo je uznemirenost. Međutim, došao je dan kada smo prvi put shvatili da smo kažnjeni – bio je to dan kada smo osetili sami sebe, kada smo razumeli da su roditelji – neko drugi. Od tog časa nas je zauvek napustilo osećanje zaštićenosti i prvi put se jasno ukazala naša uznemirenost."

* * *

"Veoma je važno da dete oseća da je voljeno – roditeljska ljubav mu pruža osećanje zaštićenosti."

* * *

"Roditelj je detetu najbliži, najdraži i najvoljeniji čovek. I šta ostaje detetu da misli o drugima ako ga njegov vlastiti roditelj ne čuje i ne razume, ako ne oseća isto što i ono, ako ne može da se uživi u njegovu situaciju, ako mu ne veruje, ako se na kraju krajeva ne slaže s njim. I kakvo onda može da bude poverenje deteta u druge ljude?! Ovaj užas dete vezuje za roditelja, ali sada na potpuno drugačiji način. Ono više ni od koga ne očekuje da ga oberučke prihvati i bezuslovno voli. Zato će odsad pokušavati bar da zasluži ljubav, da bude nekakvo."

* * *

"Svi mi želimo da nas drugi iskreno vole, "bez razloga", "prosto tako" – tj. da vole nas same, a ne nešto u nama. Iza ovog maštanja krije se osećanje dečje uznemirenosti, preživljeni strah u detinjstvu da može da se desi da ne ispunimo roditeljska očekivanja. Šta ako nam ne pođe za rukom to zbog čega nas vole? Osećanje rizika je još u detinjstvu postalo deo našeg života i ono nikad neće nestati, mada će kasnije menjati svoj oblik. Strah da nisi potreban ili da nećeš biti potreban, osećanje da te ne vole "bez razloga", već iz egoističkih pobuda, i potpuna nesigurnost u odnosima s drugim ljudima – sve je to poteklo iz detinjstva."

* * *

"Nijedan čovek, tj. niko od nas, ne prihvata sebe onakvog kakav jeste. Želimo da budemo bolji nego što jesmo. Naš ideal, to kakvi želimo da budemo, predstavlja uvek liniju horizonta, široku onoliko koliko možemo očima da obuhvatimo i koja se pri tom stalno udaljava od nas. Ove tantalove muke imaju svoj koren u našim "malim tragedijama". Istrzan svojom unutrašnjom žudnjom, čovek postavlja sebi cilj da dosegne neki "ideal". Međutim, "ideal" mu svaki put čili iz ruku i sve je kao u detinjstvu: hoćeš da budeš dobar, hoćeš da te vole, a ne uspevaš."

* * *

"Ovo priznanje može da bude strašno, bogohulno, čudno, ali u našem životu nije bilo ni Edena, ni Raja, ni boga. Bilo je detinjstvo. Ono je već prošlo, a mi se još nismo udostojili da ga ostavimo na miru zajedno sa svom našom ondašnjom zavisnošću, slabošću, nesamostalnošću. Mi smo sada odrasli, jednaki među jednakima, i pred nama je život koji gradimo sopstvenim trudom i ponašanjem. Detinjstvo se završilo – to je ono najvažnije što moramo da usvojimo. I odlično što je tako."

* * *

"Naš odnos s roditeljima je uslovio da se duboko u nama pojavi nejasno, a pri tom potpuno nepoverenje u druge ljude i, kao posledica toga – u sebe same."

* * *

"Ništa nas ne sprečava (naravno, osim našeg straha) da uvek polazimo od toga da poverenje i iskrenost postoje prirodno u svakom čoveku (dok se ne dokaže suprotno). Čak i ako je to nekom teško, ako su nečiju životnu priču veoma pokvarili njegovi roditelji, ne znači da je izdaja – neizbežna komponenta ljudskih odnosa. Pravi i ozbiljan kamen spoticanja u stvaranju bliskih odnosa punih poverenja i iskrenosti predstavlja jedino naš strah, a zajedno s njim i naše nepoverenje i neiskrenost."

* * *

"Ako razmislimo pošteno, nemoguće je biti usamljen u društvu drugih ljudi. Ako se taj osećaj i pojavi u nama, u pitanju je samo osećaj i ništa drugo. Mi možemo da ga ističemo i razbuktavamo. Međutim, da li će nam biti lakše od toga? I ko će u tom slučaju biti kriv za naše nesreće – mi ili naši roditelji? Neuporedivo je važnije da preuzmemo odgovornost za sopstvenu sreću nego da je stalno prebacujemo na druge. Mnogo više smisla ima pronalaziti dodirne tačke nego razlike i suprotnosti. Na kraju krajeva, nema šta ni da se deli, a nema ni razloga za svađu. Naši roditelji i mi ćemo zauvek ploviti u jednoj istoj lađi i ja ne mislim da je to "tragedija". Tragedija počinje sa našim pokušajima da ih se odreknemo."

* * *

"Dete ne treba da stoji na istom mestu. Dobro je kada ono ima potrebu da osvoji "vrh" i vlast. Treba mu samo na pravi način definisati taj "vrh" i objasniti njegovoj dečjoj svesti da "vlast" ni slučajno nije primoravanje drugog čoveka da ti se potčini, već mogućnost da se tom drugom pomogne a da se pri tom ne osećaš ni kao rob, ni kao onaj ko daje milost."

* * *

"Ljubav je egoistično osećanje. Ako te već vole, želiš da te vole, pod jedan – potpuno, tj. zbog svega što radiš i predstavljaš, a pod dva – samo tebe. Naravno, roditelji nisu mogli da nam pruže takvo osećanje ljubavi, a mi u svojoj ranoj mladosti nismo mogli da shvatimo da ne treba da budemo toliko idealni da bismo ih sasvim uzeli za sebe i samo mi bili s njima, našim roditeljima, posebnim i beskrajno važnim ljudima za nas."

* * *

"Najvažnije u životu jeste da se naučimo da uživamo u pružanju mogućnosti drugima da se iskažu, da postignu "najbolje" rezultate u sferi koju su izabrali. Upravo takav odnos prema drugima može, pod jedan, da nam donese pravu, opipljivu korist, a pod dva, da se pretvori u onaj gest koji će nas same podići u sopstvenim očima. I naprotiv, ulaskom u borbu za liderstvo osuđujemo sebe na osećanje nezadovoljstva. Zato i moramo da se kao vatre bojimo borbe, a ne poraza."

* * *

"Ne radi se, u suštini, o tome ko smo mi po mišljenju našeg okruženja, već kako mi sami sebe doživljavamo."

* * *

"Dakle, problem nije u reviziji prošlosti, nije u potrazi za krivcima, već u tome da treba da osetimo ličnu odgovornost za sopstveni život."

* * *

"Misliti o drugima, brinuti se o njima – nije moralna obaveza čoveka, to je njegova psihološka potreba."

(Izdavač: Dereta, Beograd, 2008. godina)

Biografija - Andrej V. Kurpatov

Andrej V. KurpatovTvorac savremenog modela psihologije, autor je više od stotinu naučnih radova i nekoliko desetina monografija, rukovodi jednim od najboljih psihoterapeutskih centara u Rusiji, savetnik je Savezne skupštine Ruske Federacije za pitanja psihološke kulture i psihičkog zdravlja.

Andrej Kurpatov je lekar-psihoterapeut, izuzetan specijalista sa velikim autoritetom, upravnik Klinike dr Andreja Kurpatova, načelnik Gradskog kliničkog centra u Sankt Peterburgu, član Baltijske pedagoške akademije.

Njegove knjige su veoma zanimljive, napisane razumljivim jezikom, pune su ironije i zaista pomažu da se živi!

Pretraga